Centri srpske kulture XVIII veka. Kijev - Budim - Venecija

Књига др Монике Фин је резултат је њених дугогодишњих истраживања којa је водила припремајући докторску тезу под насловом Кијев – Будим– Венеција – центри формирања културе Срба у XVIII веку. Посредничка улога Дионисија Новаковића (Kiev– - Buda – Venezia. I centri di formazione della cultura serba nel Settecento. Il ruolo mediatore di Dionisije Novaković) – коначно одбрањену 2012. године на Универзитету у Падови и у односу на ту опширну дисертацију представља њену помало скраћену верзију. Монографија јесте веома важан и амбициозан покушај описивања улоге и значаја три спољашња културно-политичка центра за формирање и развој културе (у томе пре свега књижевности) Срба, у периоду који за историју народа представља значајну цезуру прелаза од модела поствизантијске према новој култури, ослоњеној на западноевропске узоре. Перспектива одабрана у књизи без сумње јесте novum у истраживањима осамнаестовековне српске културе – омогућује знатно шире (него што је до сада било присутно у појединачним студијама на тему конкретних центара и стваралаца) сагледавање процеса и појава карактеристичних за нову – барокну и просветитељску – српску културу на продручју Аустроугарске. Дозиван у књизи, конкретан пример књижевне и културне делатности Дионисија Новаковића, – кијевског магистра и српског епископа везаног за Будим, чије је дело штампано у Венецији, – омогућује ауторки реконструкцију замршених путева утицаја средина и установа – носилаца елемената конститутивних за два различита културна модела, па и прецизирање мишљења на тему компликованог, – парадоксално посредством Кијева и Москве, – укључивања српске културе и књижевности у развојне токове западноевропских култура. Временски оквир истраживања одређују у књизи историјско-културни догађаји у првом реду битни из перспективе српске културе – Велика сеоба (1690), са којом постепено почиње период нове – барокне културе на подручју данашње Војводине и отварање врата просветитељским идејама терезијанско-јозефинске реформе (1770, 1780). Ипак, са тачке гледишта рађања нове културе, кључни део књиге посвећен улози Кијевско-могиљанске академије на очигледан начин помера рефлексију на подручје Жечпосполите, тј. догађаје, процесе и (пољско) украјинске ствараоце још из XVII века. Сваки од представљених делова у књизи посвећених појединим центрима уноси у истраживање формирања новог лика српске културе XVIII века много нових информација и допуна, омогућујући детаљнију и потпунију реконструкцију процеса. Према томе, прво најпре на тлу српске науке о књижевности толико детаљно представљање промена које су се извршиле у оквиру научног програма Кијевско-могиљанске академије – дакле промена у којима су се испољили одбрамбени механизми православља након потписивања бретске уније и које су водиле преображају теологије (по први пут као научне дисциплине) и књижевности (формиране под утицајем пољског и западноевропског препорода и барока), дозвољава боље разумевање типолошки сличних преображаја српског осамнаестовековног културног модела. Тај модел, „латински у форми а православан у суштини“, почетно примењиван у одбрамбеној функцији, модел, који ће посредством ђака (украјинских и српских) из Кијевске академије бити пренесен на српско тло, временом је, такође, прокрчио пут и непосредном утицају већ просветитељске западне културе. Табан/Будим као центар српске заједнице под окриљем Будимске епархије, поготову у периоду делатности кијевског ђака еп.епископа Дионисија Новаковића, јавља се као један од најспособнијих за прихватање културног модела развијеног на тлу пољске Украјине. Архивски документи до којих је стигла ауторка књиге, као и истраживања дела, као и – иако чисто црквеног – у суштини просветитељског програма епископаеп. Новаковића – потврђују изузетно важну улогу тог центра прве српске интелигенције световног карактера, отворене за иновативне просветитељске идеје. Трећи спољашњи према новонасталом у XVIII веку на тлу данашње Војводине политичко-културни центар – Венеција – представљена је у књизи као својеврстан културни мост, који посредством штампарске делатности повезује Србе са Западном Европом. Детаљно представљен изложен рад типографије Димитрија и Пана Теодосија, српска средина за њу везана, а такође судбина овде штампаних књига (иако потврђиваних печатом московске типографије) у неком смислу симболички завршава покушај реконструкције сложеног сплета културних утицаја три спољашња центра, отварајући уз то, истовремено, уз то отвара и нове истраживачке перспективе и питања.